Mihael o papinoj nezabludivosti

Poštovani don siromašni,
ali i svi ostali neokatekumeni i ne-neokatekumeni. Ne mogu a da ne komentiram uporno prizivanje neokatekumena ali i brojnih drugih na Papinu nezabludivost. Čitajući gore iznesene komentare vidim da nekima puno toga nije jasno po ovome pitanju, no to im nažalost ne smeta da se uporno na istu i pozivaju, što pak ukazuje samo na iznimnu površnost i fragmentiranost teologije koju zastupaju. Papina je nezabludivost dakle proglašena na Prvome Vatikanskome saboru 1870. godine i tada je izazvala strašne polemike pa čak i podjele. Ona se doista odnosi na nezabludivost rimskoga Prvosvećenika ali samo kada naučava ex cathedra, zanimljivo je da je do sada pravo ili priziv na činjenicu Papine nezabludivosti korišteno samo JEDNOM i to prilikom proglašenja dogme o Uznesenju Blažene Djevice Marije.
Papino podržavanje neokatekumenskoga pokreta, ali i brojnih drugih pokreta, ne ulazi u sferu njegove nezabludivosti, štoviše on se, a tako ni njegov veliki i časni prethodnik po ovome pitanju nikada nije ni pozvao na ovo pravo, niti ima teoloških temelja za nešto takvo.
Nadalje prizivanje na Papinu nezabludivost u vidu proglašenja zemlje ravnom pločom i bespogovorno prihvaćanje istoga od strane katolika, još jednom nažalost ukazuje na iznimno lošu i odavno istrošenu argumentaciju članova Puta, točnije ukazuje na nedovoljno, površno i fragmentarno poznavanje Crkvene teologije i onih bitnih označnica iste na koju se uporno pozivaju.